Један историчар је записао: "Када би се истраживало шта је који народ дао оригиналној људској култури, српски би се могао похвалити епским песмама и пиротским ћилимима." Они су обележје не само града Пирота, већ и српске културне баштине у целини и један од најстаријих заната овог поднебља.


Ћилимарство у Пироту, граду надомак српско-бугарске границе, а некада значајном караванском путу између Европе и Блиског Истока, датира још из средњег века. По квалитету израде, лепоти шара и боја, као и трајности, ћилимарство врхунац достиже у 18. веку, а на почетку прошлог века може се похвалити великим бројем кућа које су имале разбој. Хроничари су забележили да се почетком 20. века, од две хиљаде кућа у Пироту ћилимарством бавило 1800 домаћинстава. У то време, то је била једна од најважнијих грана домаће радиности у том граду источне Србије за који се верује да је и добио назив по ћилиму. Наиме, у средњем веку када су у тим крајевима владали Турци, управо од турске речи пирлит што значи шара, претпоставља се да је прихваћен и назив Пирот - Шаринград.

















Данас, на разбојима старим и више од једног века, ћилиме у пиротској општини тка свега десетак жена и то на начин као када је тај занат почео да се развија. Треба ли рећи да је ткање ћилима мукотрпно и дуго? Одувек су се тим послом с љубављу бавиле само жене, које су вековима вуненим нитима исписивале своју патњу, радост, поруке и симболе. Првобитно је служио као употребни предмет, а временом је превазишао разлоге настанка и постао статусни симбол: означавао је припадност, наслеђе и везаност за просторе у којима је настао. Дариван је само у ретким приликама, својевремено је на дворовима српске династије Обреновића и Карађорђевића украшавао салоне, а чланови династија су понекад у дипломатским контактима представницима страних држава поклањали тај вредан поклон, који је био и остао јединствена успомена из Србије.



Пиротски ћилим је лако препознатљив, пре свега, по орнаментима, док се по облику и боји, одређује време настанка. Што је ћилим старији, шаре су ситније, складније и јасније распоређене и махом су геометријског облика. О пореклу шаре постоје различита мишљења. Према једном, оне су аутохтоне, али се не искључује могућност да је понека и „позајмљена“ са азијских ћилима. Други тврде да су шаре српског порекла што потврђују њихови називи: огледало, гуштер, гугутка. Најзаступљеније боје на пиротским ћилимима су црвена, бела и црна, а применом анилинских, колорит је још раскошнији. Једном речју, креативност ткаље, њена способност да замисао што верније пренесе на нити, у овом послу долази до пуног изражаја.


Мотиви са пиротских ћилима прешли су границе Србије и појавили се и у Бугарској, БиХ, Црној Гори, наравно, прилагођени новој средини и уклопљени у регионалне етничке карактеристике. Однедавно пиротски ћилим је заштићен као интелектуална својина. Заштитни знак је добило стотинак шара, а то значи да ће убудуће пиротски ћилим моћи да се производи и у другим крајевима земље, али ткаље морају поштовати технику израде - да користе тачно одређене боје, вуну, димензије и разбој. Истовремено, купци ће бити сигурни да су добили оригинални производ који је због својих карактеристика све траженији у иностранству.






Текст преузет са https://www.glassrbije.org/